I desilo se i to! Vojvode su izgubile prvi put u toku jesenjeg dela sezone. Na veliku zalost poraz se desio u cetvrtini finala Kupa Srbije  tako da je ovaj tim ispao iz trke za trofej i ove godine. Nije poraz nesto na sta Vojvode , i svi mi koji ih iz sezone u sezonu pratimo, nisu navikle, nesto sto je njima novo, ali nacin na koji su porazeni ostaje enigma.

Dominirati citavu utakmicu,drzati javni cas iz bejzbola,sjajna saradnja picera i kecera,gotovo bez erora u odbrani, silovito u napadu….A onda….DEBAKL!!! Posle jedne od najbolje izbacanih utakmica u karijeri Kozjak Danijel zbog umora silazi sa mounda a Kojic Momcilu ostavlja dilemu: KO DA DOKRAJCI PROTIVNIKA?

Znajuci sa kakvim picerima raspolaze, znajuci da se sa svih strana culo HOCU JA,HOCU JA… trebalo je da bude na slatkim mukama. Muka je bilo ali svakako nisu bile slatke. Devetu izmenu obelezilo je glasno navijanje igraca Dogsa, koji su tako uspeli da potpuno smute sve na terenu. Picing Zemunaca je u najmanju ruku bio los, delovali su kao obezglavljeni, bez pravog vodje na terenu,j ednom recju nastalo je rasulo. Kojic je pokusao da na iskustvo izvuce svoje saigrace iz situacije u kojoj su se nasli povlaceci niz takticki rizicnih poteza koji su se nazalost ispostavili pogresnim. Divan portret svog mentalnog sklopa igraci Vojvoda pokazali su nam u trenucima kada su presli u fazu napada. Umesto da svojim iskustvom i znanjem pokazu ko su i sta su i po ko zna koji put izdignu se iz pepela oni su se jednostavno predali. Na klupi se osecao ocaj i nepoverenje u sopstvene snage. Zelja, toliko puta spominjana u mojim clancima, nestala je bez traga. Sa polozenim oruzjem cekali su da se utakmica zavrsi. I zavrsila se.

Trudeci se da kao i uvek ostanem objektivan moram primetiti da dalje prolazi losiji tim, prolazi losiji ali nikako nezasluzeno. Vojvode su te koji su uspeli da vezu noge sami sebi i da po ko zna koji zajedno sa svojim protivnikom uspeju da pobede sebe. Ostaje sad da se pitamo da li je trebalo menjati picera i da li je izbor picera bio dobar, da li je trebalo ”setati” neke igrace ili ne ali posle bitke je lako biti general, a neki od igraca obozavaju da budu u toj ulozi a kada je bilo vreme za odluke svi su gledali u Momcila. Njegove odluke su se pokazale pogresnim ali je on bio jedini koji je imao hrabrosti da nesto odluci. Mozemo raspravljati da li su Dogsi smeli da navijaju na nacin na koji su navijali ali to je sada zaista nevazno. Kada se vec doticemo navijanja valja odati pohvalu jednom skotskom poturici koji je bio glasniji i od samog turcina.

Ovo nije kraj sveta, zemuncima ostaje njihova stara izreka SLEDECE SEZONE ali pomalo brine to sto neki od igraca jos uvek sebe stavljaju ispred tima ili bar u isti rang sa timom, pustajuci da ih vodi slepa sujeta time navlaceci bes ostalih. Tim nikako nije zbir pojedinaca koji ga cine, on je mnogo, mnogo vise ali to se mora nauciti, sto pre to bolje.

Ostaje mi da se u ime svih nas koji svim srcem volimo ovaj klub zahvalim nuklearnom institutu Vinca na tome sto su nam iznajmili svoj prototip nevidljivog coveka koji nam je mnogo pomogao ali ni to nije bilo dovoljno.

Leave a Reply